U OKVIRU AKCIJE BEOGRADSKOG UDRUŽENJA „ISKRA” PLANINARKE „JUHORA” OSVOJILE NAJVIŠI VRH JULIJSKIH ALPA I SLOVENIJE

• septembar 24, 2018

PROJEKAT GRADA JAGODINE I KANCELARIJE ZA MLADE PODRŽALO MINISTARSTVO OMLADINE I SPORTA
 
Radoslav Milošević Fure, Slavoljub Miletić Slava, Žika Petković i Dejan Novaković osvojili su 1983. god. najviši vrh Julijskih Alpa i najviši vrh u tadašnjoj Jugoslaviji, Triglav, 2864 mnv. Posle 35 godina, naslednice stare elite Milena Radivojčević i Nataša Milisavljević, ponovile su isti poduhvat i osvojile Triglav! Poduhvat je obavljen u okviru akcije udruženja „Uživaoci prirode Iskra” iz Beograda, sa dva vodiča i 12 učesnika, od toga četiri žene.

Glavni sponzor naših planinarki bila je kompanija „Budućnost pet” iz Jagodine čiji je primarni cilj zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a sa kojom su se učesnice kao članice Društva za sport i rekreaciju invalida Jagodina upoznale tokom sajma u Jagodini ovog proleća. Ova agencija prihvatila je da podrži i akcije van radnih mesta koje doprinose afirmaciji ovih osoba, pa je pokrila najveći deo troškova putovanja. Akciji se priključio donacijom i matični Planinarsko smučarski klub „Juhor” iz Jagodine.

Poreklo naziva najvišeg vrha Julijskih Alpa, Triglava, nije razjašnjeno. Po jednoj verziji je to u vezi sa karakterističnim izgledom vrha kada se gleda sa jugoistočne strane, a po drugoj se dovodi u vezu sa staroslovenskim božanstvom koje navodno boravi na njemu.

Nema laganog uspona na Triglav, jer treba prvo prići u blizinu vrha, do planinarskog doma na oko 2400 mnv zato je uspon podeljen na dva dana. U toku prvog je potrebno savladati visinsku razliku od čak 1700 metara višesatnim pešačenjem. Ide se najpre dobrim šumskim putem sa besprekornom markacijom do živopisne Doline Voje, tzv. zelenih vrata Triglava. Uspon je neprekidan iznad reke Mostnice i sužava se u stazu odakle kreće vrlo strmo ka Velom Polju i dalje, kroz predivnu šumu koja sa visinom prepušta mesto šikari. Malo blaži uspon znak je da je na nekoliko stotina metara Vodnikov dom koji se nalazi na 1817m nadmorske visine. Ovaj planinarski dom podignut je još 1895. godine a nosi ime po slovenačkom pesniku Valentinu Vodniku. Odatle se prvi put može videti Triglav. Na domu se pravi pauza posle 6 sati uspona i pređene približno polovine visine. Dalje se prema poslednjem Planinarskom domu Planika, odredištu za prvi dan uspona, kreće uskom stazicom preko prevoja Konjsko sedlo. Dotle sve podseća na uobičajene akcije osvajanja vrhova visine 1500 – 2000 mnv. Lepo vreme omogućilo je lakše savladavanje velike visinske razlike i dugo pešačenje.

Planinarski dom Planika nalazi se na 2401mnv. Podignut još 1871. god. na početku je nosio ime Marije Terezije, posle Prvog svetskog rata preimenovan je u Dom Kralja Aleksandra a ime Planika nosi od 1941. Planika je najpoznatija evropska gorska ruža, lepotica bele boje, zakonom zaštićena u svim alpskim državama u kojima raste na visinama 2000 2900 mnv.

Posle noćenja treba rano ujutru savladati još 463 m nadmorske visine, ali pod sasvim drugim uslovima. Prvi put se oblači oprema za savladavanje stena i stavljaju šlemovi. Stenovitom stazom, kroz vertikalni uspon kreće se ka Malom Triglavu, oko 100 metara nižem od najvišeg vrha. Sve vreme planinari su obezbeđeni sajlama za koju su vezani opremom za penjanje, koriste se klinovi. Dah se lako gubi a srce počinje ubrzano da pulsira, od bubnjanja u ušima slabo se šta čuje. Izdvajaju se grupe iskusnijih i spremnijih planinara koji će brže završiti uspon. Za ostale počinje borba sa prirodom i samim sobom, volja je glavno oružje. Učestalo na stenama iskrsavaju ploče sa imenima onih koji su tu borbu izgubili. Iskusni vodič diktira komande za koje će se tek naknadno shvatiti da su bile neophodne.

Najopasniji deo je na uskom grebenu između Malog i Velikog Triglava gde se uz pomoć sajle bori sa olujnom vetrometinom. Ali, kada se i to savlada, pojačava se vera u svoje i tuđe sposobnosti.

Na samom Velikom Triglavu uvek ima ljudi koji uživaju u prekrasnom pogledu na vrhove u Sloveniji, Austriji i Italiji. Ponekad se može videti i deo Jadranskog mora. Na samom vrhu, umesto uobičajenog kamena nalazi se metalni Aljažev stub. Jakov Aljaž, inače župnik, prvi put se popeo na vrh 1887.god. Znajući da se na Triglavu najčešće strada od groma otkupio je 16 kvadratnih metara na vrhu, i u skladu sa tada burnim razvojem nauke o elektricitetu pokušao da napravi prostor koji bi koristeći konstrukciju tzv. Faradejevog kaveza izolovao planinara od spoljnog električnog polja. Kasnije je malo niže napravljena veća i poboljšana verzija, ali stub na vrhu ostaje da priča priču o borbi čoveka i prirode.

Vreme zadržavanja je oko 1 sat ili kraće, ukoliko se predviđa skorašnje nevreme, kao u slučaju naših planinarki, oko 10 min. Dovoljno za suze olakšanja i radosti, snimke na vrhu. Povratak je kao kod svih pravih planina još naporniji od uspona. Na grebenu do Malog Triglava umor savlađuje, počinje fizička i psihička kriza, kreće se sve sporije.

Kada se najzad siđe do doma Planika, sledi samo kratak odmor za skidanje specijalne opreme jer se do kraja dana treba spustiti niz ceo put savladan prvog dana. To i put cele noći do Beograda a zatim do Jagodine su konačni napor koji ne može da zaseni sećanja na doživljeno.

Nije mala stvar učiniti ono na šta se veliki broj mladih ne usuđuje. Uspeh je i da vas uvrste u akciju, jer je pravo vodiča da proceni na samom polasku na stazu ko je za to sposoban, a ko nije. Naše učesnice, Milena i Nataša, imaju o čemu godinama da pričaju mnogim planinarima šta su uspele da učine kao prve Jagodinke posle 35 godina i da ohrabre mlađe da to što skorije ponove.